Годинама уназад сведоци смо великих подела у разним сферама српског друштва
ПИШЕ: Адвокат Игор Исаиловић
Свакодневно слушамо како бројни појединци и друштвене групе одређене медији, у које спадају и медији Новости, Ало, Република, Политика и остали пежоративно означавају „провладиним“ медијима. Овакав епитет медији „заслужили су“ само због тога што њихова уређивачка политика подразумева и објављивање медијског садржаја у којима се јавност обавештава о активностима, мерама и радњама највиших органа Републике Србије који се свакодневно предузимају у корист интереса Републике Србије и свих њених грађана, а за које новинари и њихови уредници „усуђују“ да отворено оцене као позитивне.
Стиче се утисак да наведени појединци и друштвене групе сматрају да се новинарским позивом не можете бавити професионално и с интегритетом ако ваше извештавање није усмерено искључиво на критику политике коју спроводе државни органи. Професионално новинарство они изједначавају с одговарајућом уредничком политиком према којој би у извештавању требало фаворизовати све друштвене чиниоце који су своје професионалне и друштвене активности усмерили против државе.
Нажалост, ова појава није заобишла ни новинарску професију.
Описано понашање утиче на то да се наши ови медији у јавном мњењу често перципирају као медији другог реда, што се негативно одражава на репутацију ових медија и у великој мери отежава допирање до већег броја читалаца.
Претходно описано стање јасно се рефлектује и у неславној статистици према којој огроман број медијских спорова који се воде пред Београдским судовима чине управо они који су покренути тужбама против “провладиних“ медија њихових уредника и новинара. Само у овој години пред Београдским судовима покренуто је неколико стотина таквих поступака (што значи нову тужбу на свака 2-3 дана), док њихов број у последњих 5 година износи више од хиљаду предмета. Тужиоци по правилу у свакој тужби захтевају накнаду штете у износима од више стотина хиљада динара, а понекад ти износи премашују и милион динара, док трошкови поступка неретко превазилазе висину тужбеног захтева.
Сматрамо да наведена количина поступака представља очигледно средство притиска на редакције како би престали с досадашњим начином обављања новинарског позива или променили своју уређивачку политику. Ради се, дакле, о типичном примеру тзв. SLAPP тужби за које се очекује да наше редакције одврате од спровођења мисије која је усмерена на благовремено, објективно, потпуно и истинито обавештавање грађана о појавама, догађајима и личностима од интереса за јавност, а све у циљу унапређења вредности демократског друштва.
Незавидна позиција медија додатно је погоршана у последњих годину дана, с обзиром на дневно-политичка дешавања у Републици Србији. Све чешће се дешава да тужбе против наведених медија подижу лица која подржавају и/или учествују у блокадама улица које последњих месеци отежавају живот грађана и нормално одвијање свих друштвених процеса у Републици Србији. Суђење у тим предметима често се поверава судијама које су се и сâме јавно декларисале као симпатизери тзв. студентског покрета и организатора блокада. Иако та околност представља очигледан разлог за изузеће, ти се захтеви не уважавају. Напротив, одбијају се експресно уз штура и паушална образложења. Касније током поступка, те исте судије спроводе експресне поступке који се обавезно окончавају пресудама на штету медија.
Док судови на рад једног дела наших колега, самопрокламованих „професионалних“ и „истраживачких новинара“, по правилу гледају благонаклоно и не усуђују се да у поступцима по тужбама против њих примене исте критеријуме по којима редовно кажњавају наше медије и новинаре, када се одлучују о тужбама које су подигнуте поводом истраживачког текста који је објављен у нашим медијима, заборављају на право и обавезу медија да јавност извештавају о питањима од интереса за јавност, као и на чињеницу да у тим ситуацијама интерес јавности да благовремено и потпуно буде обавештена претеже у односу на приватне интересе лица на заштиту достојанства личности.
Као грана власти чија улога јесте корекција неправа, судови су дужни да једнакост свих грађана пред законом, између осталог, обезбеде тако што би својим одлукама стали на пут производњи масовних поступака којима се под велом заштите приватних интереса камуфлирају забрањене тежње за ограничавање слободе изражавања мишљења и слободног протока информација у демократском друштву.
Међутим, наведено се не може препознати у одлукама које судови доносе у поступцима који се воде против наведених медија.
Сматрам да сви проблеми на које се указује у овом тексту представљају озбиљну претњу по даљи развој области јавног информисања у Републици Србији, као и за новинарство уопште.
